Najveći genijalci koji su bili psihijatrijski slučajevi

205

asylum-1Tanka je granica koja nas razdvaja.

Sponsored Links:

Stalno govore da je između genijalnosti i ludila granica jako tanka. Međutim, u slučaju nekih slavnih ljudi izgleda da ona nije uopšte ni postojala! Pokušajte da išta učinite bez malčice ludila, zapisao je jednom jedan poljski pisac. I upravo ovde biće reči o toj neobičnoj boleštini.

Po mišljenju mnogih stručnjaka, pesništvo je počelo sa Homerom, ali u isto vreme on je i prvi istorijski zabeležen kažnjenik zbog svoje ‘ludosti’, a taj podatak je naveden nekako, sasvim slučajno.

Opisujući Sokratovo suđenje, istoričar Diogen Laertije u knjizi ‘Životi i mišljenja istaknutih filozofa’, iznosi jedan nepoznat ali vrlo zanimljiv detalj, da su Atinjani kaznili mnoge poznate ljude, a među njima i slavnog Homera sa pedeset drahmi, ‘zato što je tobože lud’. Tako je Homer postao prvi slavni čovek koji je platio kaznu zbog svog ludila.

Slican sadrzaj:

I oni su odlepili

Filozof Heraklit (oko 530-470 pre naše ere) iz Efesa je od najranijeg detinjstva u svemu bio izvanredan. Međutim, za svoje sugrađane je zbog neobičnog ponašanja izgledao više nego čudan, te su ga, mada svesni da je izuzetan čovek, ipak prezirali, to jest smatrali ludim na neki poseban način.

Za filozofa Demokrita (460-357 pre naše ere) njegovi dušebrižni sugrađani posumnjali su da mu se poremetila pamet, jer im se smejao što se raduju prolaznim prijatnostima života, zbog čega je inače i poneo nadimak ‘Nasmejani’.

Pregled je obavio tada najčuveniji lekar, Hipokrat, upamćen po zakletvi koju današnji lekari daju po završetku školovanja, i zaključio je da je samo Demokrit prave pameti. Tako su Abderani ispali smešni.

Ksenofont je u ‘Uspomenama o Sokratu’ između ostalog pisao i o potrebi učenja astronomije, slikovito je ilustrujući jednim primerom. Evo kako: ‘A onome koji o tome razmišlja moglo bi se, reče, dogoditi da poludi baš onako kao što je poludeo Anaksagora koji se poneo time da objašnjava mudra uređenja Božija’. A Anaksagora je ‘poludeo’ jer je učio da je Sunce usijana masa i da je veće od Peloponeza, da na Mesecu postoje brda i provalije, a da nebeska tela nisu božanstva, nego kamenje koje gori.

U knjizi ‘Veliki matematičari’ Ranko Risojević piše kako je slavni matematičar Arhimed (287-212 pre naše ere) za ceo svet bio lud, to jest, za sve one ljude oko sebe, koje će za vreme opsade Sirakuze braniti od varvarskih napada Rimljana i tako im sačuvati glave. Evo kako je istoričar Plutarh opisao Arhimedovo čudno ponašanje, koje okolina nije mogla da razume, zbog čega joj je izgledao lud: ‘Stoga ne valja uskratiti verovanje pričama u vezi s njime da je usled trajne opčinjenosti neke Sirene privržene njegovom ognjištu čak bio zaboravio na hranu i zapustio negu tela i kako je, kad su ga, što je bivalo često, na silu vukli u kupatilo i mazali uljem, a on crtao u pepelu geometrijske likove i prstom povlačio crte po svome uljem namazanom telu opsednut velikim veseljem, zaista kao pravi zarobljenik Muza’. Ludilo je ovde opisano kao ‘zarobljeništvo Muzama’. A nisu ni bili svesni koliko su tim mišljenjem bili blizu istine. Arhimed nije bio zarobljenik Muza, već njihov prijatelj.

Solon kao pravi glumac

Ali, Plutarh nije opisao samo Arhimedovo ludilo, nego i nekog za koga je vladalo dijametralno suprotno mišljenje. Solon (635-559 pre naše ere), filozof, državnik zakonodavac i jedan od sedmorice grčkih mudraca, dva puta je uspešno odglumio ludilo. Jedna od tih uloga bila je sledeća: znajući prave Pizistratove namere, Solon je pokušao da ga spreči da uzme vlast tako što je ušao u Skupštinu naoružan kopljem i štitom, te je Atinjanima proročki izneo šta ih očekuje u slučaju da Pizistrat uspe u svojoj nameri. Članovi Skupštine, Pizistratove pristalice, optužili su ga da je lud, na šta im je mudrac odgovorio: ‘Ubrzo će vreme građanima pokazati moje ludilo, onda kada se pojavi istina među nama’. Naravno, ta optužba za ludilo izrečena je u službi političke borbe.

Posle preuzimanja vlasti Pizistrat je vrlo brzo pokazao svoje tiranske namere, te je Solon odložio oružje ispred zapovedničke zgrade i pred polazak na dug put u Egipat rekao: ‘O domovino, ja sam ti pomogao i rečju i delom’. Kada se istina pojavila među Atinjanima, jasno se videlo ko je bio lud, ko se pravio lud, a ko je ispao naivan. Pouka iz ovog primera je da mudraci znaju kada treba da se prave ludi.

Ukleti pesnici

U svojoj ‘Luči mikrokozmi’ veliki Petar Petrović Njegoš je zapisao: ‘Poete su pokolenje ludo’. I stvarno, valjda je bilo najviše ‘ludaka’ među njima. Pomenućemo samo neke od najpoznatijih:

Torkvato Taso (1544-1595) već u ranoj mladosti pokazao je znake duševne poremećenosti, koju sredina nije shvatala. Više puta je zatvaran iz raznih razloga, čak i na sopstveni zahtev. Sukobi sa okolinom su bili brojni, što je uglavnom bila posledica Tasove rano ispoljene duševne poremećenosti, koja se nije prepoznavala. U tamnici je tretiran više kao zatvorenik nego kao bolesnik, te je kasnije svim silama pokušavao da se iz nje izbavi. Ni u takvim uslovima nije prekidao svoj pesnički rad, od čega su njegovi poštovaoci pravili legende.

Jedan od najznačajnijih nemačkih pesnika iz doba klasicizma, Fridrih Helderlin, (177-1843), imao je veoma težak život i u 32 godini mu se pomračio um, tako da je poslednjih četrdesetak godina proživeo kao neizlečivi duševni bolesnik. Nešto bolje sreće bio je francuski pesnik Gi de Mopasan (1850-1893, slika desno), koji je pri kraju kratkog života, tačnije 1891. godine, dobio nastupe ludila.

Žerar de Nerval (1808-1855), francuski književnik iz epohe romantizma, bio je boem i sanjar koji je ceo život proveo u siromaštvu. Lečio se u duševnoj bolnici i okončao život samoubistvom. Italijanski pesnik Đakomo Leopardi (1798-1837) bio je rastrojenih živaca i pomišljao je na samoubistvo.

Markiz de Sad (1740-1827) tridesetak godina je proveo u tamnici, a tamnovanje je završio u ludnici, orgijajući sa ostalim ‘stanarima’ do kraja života. Bio je, kažu, niskog rasta i veoma lep. Pročuo se po aferi ROZA KELER, kada je mučio jednu parisku prostitutku, a odmah potom je u odsustvu osuđen na smrt zbog učešća u MARSEJSKOM SKANDALU – orgiji u kojoj je bilo mučenja, homoseksualnih odnosa, pa čak i trovanja učesnika. De Sad je sve preživo zahvaljujući pomilovanju francuskog kralja i stigao još i da napiše niz romana i drama među kojima i ‘120 dana Sodome’ u kojem je opisao 600 varijacija ispoljavanja ljubavnog instinkta. De Sad se na kraju našao u ludnici, gde je proveo poslednjih 11 godina života.

Švedski književnik August Strindberg (1849-1912) bio je nervno labilan, patio je od manije gonjenja, a pokušao je i samoubistvo u dvadesetoj godini. Imao je tri neuspela braka i poslednje godine života proveo je u dubokoj samoći.

Rumunski pesnik Mihail Eminesku (1850-1889) takođe je umro poremećenog uma. Uprkos tome, on je ostvario presudan uticaj na rumunski književni jezik.

Naš Petar Kočić (1877-1916) tokom života mnogo je i gorko patio. Na kraju je i umro u duševnoj bolnici.

Veliki Žan Žak Ruso (1712-1778) imao je vrlo nesrećan život i prepun obrta, ali neuporedivo pošteniji od mnogih drugih slavnih ljudi koji su živeli u tom burnom vremenu. Proveo je nesrećno detinjstvo, a u mladosti je radio sve i svašta, bio je šegrt, sluga, nastavnik muzike, prepisivač nota, kućni učitelj i drugo. Duševno i telesno iscrpljen, nalazeći se na granici nervnog sloma, 1761. nastanio se na jednom malom imanju, gde je napisao dela ‘Julija ili Nova Heloiza’ i ‘Emil ili o vaspitanju’, koja je izazvala bes službene Francuske, tako da je pariski sud izdao nalog za njihovo spaljivanje i Rusoovo hapšenje. Bežeći pred progonima, razdiran unutrašnjim moralnim krizama, oboleo je od manije gonjenja, a uočavali su se i neki znaci šizofrenije.

Usamljen, bolestan i premoren stvarnim i umišljenim progonima, umro je u Parizu 1778. godine.

Slikari sa one strane pameti

Pesnici, u svoj svojoj ludosti, nisu nimalo usamljeni. Ni slikari baš ne zaostaju mnogo za njima. A kada treba da se napravi neki prelaz sa pesnika na slikare, onda je najbolji primer Vilijem Blejk (1757-1827). Slično našem Đuri Jakšiću, ovaj neobični Englez je od prirode bio bogato nadaren.

Podjednako je bio uspešan i kao slikar i kao pesnik. Ipak, za života je smatran ludim. Možda zato što je javno hvalio ljubavnu slobodu i kako se pričalo, pokušavao da svoju ženu privoli da u kuću primi njegovu ljubavnicu.

O Vinsentu Van Gogu (1853-1890, slika desno) ne treba trošiti mnogo reči. On je možda, bez sumnje, najslavniji duševni bolesnik.

Sava Šumanović (1896-1942) bolovao je od paranoidne šizofrenije. Prvi znaci duševnog oboljenja primećeni su 1927. godine, da bi već februara 1928. Sava doživeo nervni slom. Period od 1929-1931. karakteriše njegovo izuzetno pogoršano zdravstveno stanje. Na kraju, Šumanović se 1932. godine konačno vratio u Šid, gde živi povučeno i intenzivno slika.

Edvard Munk (1863-1944) imao je psihičkih problema, a pretrpeo je i težak nervni slom. Možda čuvena slika ‘Krik’ verno prikazuje njegovu bolest.

Francuski slikar Moris Utrilo (1883-1955, slika desno) slikarski je zanat ispekao kao samouk. Naime, on se slikanjem bavio kao terapijom na klinikama, pri lečenju od nervnog rastrojstva. Interesantna je jedna ocena njegovog stvaralaštva: ‘Mimo svih slikarskih smerova i strujanja, Utrilo izgrađuje svoj poseban doživljaj ambijenta, u kojem se stvarnost pretapa u senzibilnu viziju smirenosti i tišine’. Tako je tišina stizala na platno – iz bure u duši.

Nekog je uzvisila – nekog uništila

Evo i jednog od kompozitora. Britanski muzički ekspert Gaj Rikard, autor prve psihološke biografije kompozitora Jana Sibelijusa (slika levo), iznosi ‘da je Sibelijus patio od sezonskog poremećaja raspoloženja’. U knjizi se tvrdi da je Sibelijus napisao većinu svojih najznačajnijih dela pod uticajem bolesti, koja izaziva duboke depresije u toku zimskog perioda.

Andre Zid je u svom ‘Dnevniku’ zapisao: ‘Verujem da ima vrata koja samo bolest može da otključa.’

Svi pomenuti ljudi prošli su kroz ta vrata, neki pre, neki u toku bolesti. Ali, oni su otključali još mnoga druga vrata, zbog čega su njihova imena upamćena. Nekima je u tom otključavanju bolest pomogla, nekima odmogla. Ovo su bolne istine i teške životne traume sa kojima su se veliki umetnici borili. Ta bolest nije obična, to je bolest krajnosti.

Ona može da učini ono što ne može ni jedna druga – da najmudrijim ljudima bude vodič u besmisao, slabićima da bude saveznik u traganju za smislom, jer o njoj Vladeta Jerotić u knjizi ‘Bolest i stvaranje’ kaže: ‘Jedna ista bolest od jednog čoveka pravi hroničnog i teškog duševnog bolesnika, a drugom pomaže da bude Dostojevski’.

A Dostojevski je genije. Znači da i on nekoj bolesti duguje zahvalnost.

Komentari:

loading...
loading...
loading...
loading...